Telepatija je navodni uticaj duha A na duh B, nezavisno od običnih pet čula. U običnom životu da bi A znao šta odsutni B radi, potrebno je da od njega dobije vest putem: pošte, telefona, radija, i sl. ili da vidi nekog, koji ga je tek video. Ali u slučajevima telepatije A može doznati šta B radi ne pomoću pobrojanih načina opštenja, već neposredno, bez ikakvih pomoći sa strane. Tada duh B utiče na duh A, ili drugim rečima, predaja misli se vrši tako, da se misao B objektivira u mozgu A, te ovaj prima halucinatornu formu, Ako uzmemo primer, da B umire – on se na samrtnom času seća A, koji mu je najbolji prijatelj. Sve su njegove misli na samrtnom odru koncentrisane na A, kod koga se tada javlja halucinacija: A vidi B ili čuje njegov glas!
O tome kako je mogao umirući B uticati na A, današnja nauka se često poziva na moždanu emisiju, „indukcionu struju”, sličnu električnoj; „eternu vibraciju”, koja iz jednog mozga dolazi do drugog. Pobornici telepatije smatraju da mozak „emituje vibracije slične radio vibracijama” verovatno zato što nisu još čuli za kvantnu mehaniku i na kvantnomehanički koncept upetljavanja. Ovaj stav pristalica telepatije predstavlja tipično stanovište pseudonauke