Makroekonomija potiče od grčkih reči macros (veliki) i oikonomia (privreda), oikonomia je takođe kovanica reči oikos (domaćinstvo) i nemein (upravljanje). Makroekonomija proučava ekonomske agregatne veličine. Drugim rečima, bavi se proučavanjem problema društvene privrede, kao celine, gde se varijable svode na mali broj globalnih veličina, tj. kompleksnih agregatnih veličina. Na primer, korišćenje kamatnih stopa, poreza i državne potrošnje za regulisanje rasta i stabilnosti privrede. To uključuje regionalne, nacionalne i globalne ekonomije.
U tom smislu makroekonomija se bavi izučavanjem pojava, procesa i problema, kao što su: autput, bruto domaći proizvod, neto domaći proizvod, društveni bruto proizvod, društveni proizvod, nacionalni dohodak, potrošnja, štednja, investicije, ekonomski rast, spoljnotrgovinska razmena, društvena reprodukcija, platni bilans, ciklična kretanja privrede, budžet, fiskalna i monetarna politika, agregatna tražnja i ponuda, zaposlenost, inflacija itd. Prema tome, makroekonomija proučava funkcionisanje i upravljanje ekonomijom u celini.
Makroekonomija dobija na značaju posle velike ekonomske krize (1929—1939. godine), kada su obelodanjeni ekonomski problemi sa nesagledivim posledicama, koji se nisu mogli razrešiti putem mehanizma Smitove „nevidljive ruke“. Među ekonomistima je to najbolje uočio Džon Mejnard Kejns (1883—1946. godine), te se nastanak navedena makroekonomija teorije i politike vezuje za njegovo ime.
Makroekonomija daje široku sliku celokupne ekonomije, uključujući ispitivanje uloga i odnosa između korporacija, vlada i domaćinstava i različitih vrsta tržišta, kao što su finansijsko tržište i tržište rada.
Makroekonomija i mikroekonomija su dve najopštije oblasti u ekonomiji. Cilj 17 održivog razvoja Ujedinjenih nacija je usredsređen na jačanje globalne makroekonomske stabilnosti kroz koordinaciju politika i koherentnost kao deo Agende 2030.