Insulinska rezistencija je poremećaj u metabolizmu koji se karakteriše neadekvatnim odgovorom ćelija na dejstvo insulina.
Insulin je hormon koji se luči u pankreasu i omogućava ulazak glukoze u ćelije, kao i njenu dalju obradu. Kod ljudi sa insulinskom rezistencijom, ćelije nisu u mogućnosti da efikasno koriste insulin.
Kada ćelije ne mogu da apsorbuju glukozu, nivo ovog šećera se nakuplja u krvi.
Ako su nivoi glukoze ili šećera u krvi viši od uobičajenih, ali nedovoljno visoki da ukazuju na dijabetes, to stanje se naziva predijabetes.
Insulin je neophodan za regulaciju količine glukoze koja cirkuliše u krvotoku. On indukuje ćelije da apsorbuju glukozu.
Insulin je, takođe, hemijski predajnik koji šalje signale jetri da skladišti određene količine glukoze, umesto da je oslobađa u krvotok. Jetra deponuje glukozu za skladištenje u obliku glikogena.
Insulin obično pomaže telu da održi dobru ravnotežu energije, nikada ne dozvoljavajući da nivo glukoze u krvi skoči na nedozvoljen nivo.
Osoba oseća umor, nadutost, glad za slatkom hranom, lako se goji oko pojasa, pospana je, zeva, zaboravna, depresivna, bezvoljna. Tome doprinose stresni način života i ishrana (šećerni koncentrati, gazirana pića, hrana sa fruktozom, kukuruznim skrobom, procesuirana hrana, međuobroci koji favorizuju stalno lučenje insulina).
Nizak HDL se smatra početkom insulinske rezistencije. Međutim ono što je dobro je da je potrebno je 3-8 meseci da se proces učini reverzibilnim. On je direktna posledica prekomernog unosa ugljenih hidrata kao i prkomernog kalorijskog unosa uopšte.
Ukoliko se ne leči nastaje dijabet 2. Raniji naziv je bio starački dijabetes. Danas se ovaj tip diabetesa viđa kod sve mlađih ljudi čak i dece pa se zato zove dijabetes tip 2.
Osetljivost ćelija na insulin se može povećati fizičkom aktivnošću i ishranom. Promenom životnog stila osećaj gladi se smanjuje, posebno za slatkom hranom, nestaju masne naslage oko stomaka, pada krvni pritisak ako je bio povišen, normalizuje se šećer u krvi, osoba je zadovoljnija i ima više energije.