Eudajmonizam je filozofska teorija koja postavlja sreću ili blagostanje kao najviši cilj ljudskog života. Pojam dolazi od grčkih reči “eudaimonia”, što znači “dobro stanje duše” ili “sreća”. U osnovi, eudajmonizam tvrdi da je prava sreća u životu postizanje potpunog ispunjenja, koje se postiže kroz živote zasnovane na vrlinama i ostvarivanju ljudskog potencijala. Najpoznatiji predstavnici eudajmonizma su Aristotel, koji je u svom delu “Nikomahova etika” tvrdio da je cilj ljudskog života postizanje “eudajmonije”, što se postiže kroz razvijanje vrline i racionalnog delovanja. Prema Aristotelu, eudajmonija nije prolazno stanje zadovoljstva, već dugoročan proces ispunjenja putem uravnoteženog života, u kojem se razvijaju intelektualne i moralne vrline. Slično tome, u modernim interpretacijama eudajmonizam se često povezuje sa teorijama o blagostanju, koje naglašavaju važnost uravnoteženog života i ličnog razvoja kao ključne komponente za postizanje dugoročne sreće. Kritičari eudajmonizma često postavljaju pitanje da li svi ljudi imaju iste šanse za postizanje eudajmonije, jer društvene i ekonomske okolnosti mogu uticati na mogućnosti za lični razvoj. Međutim, eudajmonizam ostaje važan okvir za razumevanje etičkih teorija koje se bave pitanjima šta znači živeti dobar i ispunjen život.
