Reč esej vodi poreklo od latinskog izraza essai koji ima značenje “ogled“.
U suštini, to je kraći prozni zapis sa ličnim utiscima i pogledima na život, moral, nauku ili umetnost. U pisanju eseja se ne upotrebljavaju naučne metode činjeničnog ili logičnog dokazivanja, već se koriste (konkretno ili posredno) vlastita ili globalna iskustva, kako bi se retoričkim ili poetskim sredstvima čitaocu približila vlastita razmišljanja autora.
Odlike eseja jesu subjektivnost, manja sistematičnost u izlaganju, kao i zanemarivanje akademskih pravila u pisanju zbog čega se esej smatra slobodnijom formom. Teme u esejima mogu biti razne – od moralnih, političkih, književnih problema, umetnosti, nauke i drugih. U eseju srećemo ton koji odgovara tonu kritičke rasprave, čemu odgovara i njegova forma. Stil u esejima je dinamičan, nadahnut i uverljiv, sa prisutnom subjektivnošću autora.
Autor eseja zove esejist i on u svom delu nastoji da, uz što verodostojnije iskaze, prikaže i impresiju i osećaje. Esej se često koristi u književnoj kritici i mnogi pisci svoje kritike pišu u formi eseja. Time postižu to da mogu bolje i upečatljivije izraziti svoje stavove o književnosti i formulisati teorijska, lična, estetska i druga uverenja.