Emotivizam je teorija u etici koja tvrdi da su moralne izjave izraz emocija, a ne objektivnih činjenica. Prema emotivizmu, kada kažemo „krađa je loša“, mi zapravo izražavamo svoje negativne emocije prema krađi, a ne tvrdimo da postoji neka univerzalna istina o krađi. Ova teorija ima svoje korene u radovima filozofa poput Davida Humea, koji je tvrdio da se moralna uverenja zasnivaju na osećanjima, a ne na racionalnim činjenicama. Emotivizam je kasnije razvijen u radovima A. J. Ayera i drugih filozofa u 20. veku. Kritičari emotivizma smatraju da on ne može objasniti složenost moralnih rasprava i etičkih dilema, dok pristalice ističu da emotivizam realistično prikazuje kako ljudi zaista doživljavaju moralne sudove kao subjektivne i emocionalne reakcije.
