Rokoko je umetnički pravac koji se pojavio u Francuskoj u prvoj polovini 18. veka i trajao do 1770-ih godina. Nastao je kao reakcija na grandioznost i ozbiljnost baroka, naglašavajući eleganciju, dekorativnost i lakomislenost. Rokoko je bio stil koji je dominirao u arhitekturi, slikarstvu, skulpturi, enterijeru i primenjenoj umetnosti, a najpoznatiji predstavnici ovog stila uključuju umetnike poput François Bouchera, Jean-Antoine Watteau i Jean-Honoré Fragonard. Rokoko se karakteriše zaobljenim, asimetričnim oblicima, bogatstvom ukrasa, svetlim i nežnim bojama, te teži jednostavnosti, bez težine i pompoznosti prethodnog baroka. U slikarstvu, rokoko je često prikazivao scene iz svakodnevnog života, ljubavne avanture i mitološke prikaze, s naglaskom na eleganciju likova i mekoću boja. Arhitektura u rokoku bila je manja, intimnija i sofisticiranija u odnosu na barok, sa ukrasima i ukrasnim elementima, kao što su stropovi sa scene iz mitologije, prelepi parkovi i vrtovi. Rokoko je postao naročito popularan među francuskom aristokratijom, koja je tražila umetnost koja će reflektovati njihovu lakoću života i ljubav prema sofisticiranom, estetskom izrazu. Iako je rokoko bio široko prihvaćen, kritičari su ga smatrali površnim i dekadentnim, pa je ubrzo zamenjen klasicizmom, koji je ponovo uveo ozbiljnost i discipline u umetnosti.
