Idealizam predstavlja filozofsko stanovište o prioritetu ideje u odnosu na materijalni svet. Idealizam je raznovrsna grupa metafizičkih pogleda koji svi tvrde da je „stvarnost“ na neki način nerazlučiv ili neodvojiva od ljudske percepcije i/ili razumevanja, da je u izvesnom smislu mentalno konstruisana ili da je na drugi način blisko povezana sa idejama.
Dva osnovna tipa idealizma su: metafizički idealizam, koji spekuliše o idealnoj realnosti i epistemološki, odnosno saznajni idealizam, po kojem, u procesu saznanja um jedino može dokučiti psihičke stvari, odnosno da je predmet spoznaje uvek uslovljen mogućnošću njegove percepcije.
Metafizički idealizam je direktno u suprotnosti sa materijalizmom, pogledom po kojem osnovnu supstancu svega postojećeg čini materija.
U ranom modernom periodu, Džordž Berkli se često smatrao paradigmatskim idealistom, jer je tvrdio da se suština objekata mora sagledati. Nasuprot tome, Imanuel Kant, pionir moderne idealističke misli, smatrao je da se njegova verzija idealizma „ne tiče postojanja stvari”, već samo tvrdi da naši „načini njihovog predstavljanja”, pre svega prostora i vremena, nisu „određenja koja sama po sebi pripadaju stvarima“, ali bitne karakteristike našeg sopstvenog uma.
Kant je ovu poziciju nazvao „transcendentalnim idealizmom” (ili ponekad „kritičkim idealizmom”), držeći da se objekti iskustva oslanjaju na svoje postojanje u umu, te da se način na koji su stvari same po sebi izvan našeg iskustva ne može zamisliti bez primene kategorije koje strukturiraju sva naša iskustva.
Međutim, budući da Kantovo gledište potvrđuje postojanje nekih stvari nezavisno od iskustva (naime, „stvari u sebi”), ono se veoma razlikuje od tradicionalnijeg idealizma Berklija.